Čak i najveće zvezde imaju strah od toga da ih njihovi idoli ne razočaraju. To u trećem delu velikog životnog intervjua koji je dao Branku Rosiću potvrđuje i Goran Bregović, radeći vešt slalom između svih onih velikih imena koja su poželela da odaju priznanje njegovoj muzici.
Od Njujork tajmsa koji ga je stavio u knjigu sa ljudima koje morate poslušati pre nego što umrete - "uz još neke bezveznjake, Mocarta i Baha" - do velikih reditelja ili pisaca sa kojima se sreo i koji su mu ukazali poštovanje zbog muzike koju pravi.
Ipak, najveću je tremu imao kada mu se javio Klepton i to preko Fejsbuka. Bregovićevi saradnici prvo su mislili da je u pitanju nekakva zajebancija, ali im je rekao da odgovore i provere o čemu je reč. Nije bila zajebancija, Erik Klepton želeo je da se vidi sa njim i u bekstejdžu u Beogradu, njih dvojica su razgovarali. Bregović priznaje: "Svirao je tačno onako kako sam želeo da svira neko od mojih dječačkih idola".
I sa Kleptonom i sa Skorsezeom i sa Kopolom i sa velikim latinoameričkim piscem (a za to ćete morati da poslušate epizodu), Bregovića vežu, kako kaže "životne elipse". U njih život može da uhvati čoveka i potpuno promeni njegov tok.
Da nije bilo tih elipsi, možda ne bi bilo ni fenomena Bijelog dugmeta, ni velikih, velikih lekcija koje je taj bend odsvirao za istoriju muzike.
O tim lekcijama, iz ugla Gorana Bregovića i svih važnih svedoka rada i stvaranja Bijelog dugmeta, čitajte feljton ekskluzivno na Velikim pričama.